SEEcult_Review_Is it interesting in Venice?

Vladan jeremic

Je li zanimljivo u Veneciji?

01.06.2019 | 04:14

URL / PDF

Venecijansko bijenale, iako nesagledivo u potpunosti zbog stotina radova u najrazličitijim medijima, očekuje se svake dve godine između ostalog i sa nadom da će slika globalne scene savremene umetnosti, koju nudi kustoskim konceptom umetnički direktor – ovoga puta direktor Hejvard galerije u Londonu Ralf Rugof, ponuditi i neku novu perspektivu ili ideju o stanju i budućnosti civilizacije, ili bar zaključak o potencijalu umetnosti da inicira određene promene. I nakon otvaranja 58. Bijenala “Da živite u zanimljivim vremenima – nazvanog engleskom frazom iz perioda uspona fašizma u Evropi krajem 30-ih godina 20. veka, koja je decenijama pogrešno navođena kao kineska kletva – nema, međutim, bitnih novih momenata. Kakvo god da je Bijenale, mnogima jednostavno prija jedinstvena atmosfera u vreme otvaranja koje je ove godine, inače, i više nego zanimljivo, s obzirom da se poklopilo sa evropskim, po mnogo čemu sudbonosnim izborima, vrhuncem britanske političke krize zbog Bregzita, hapšenjem Džulijana Asanža zbog iznošenja istine o američkoj vojnoj i diplomatskoj politici, novim zatezanjem odnosa SAD i Irana, SAD i Kine… i mnogim drugim novim, a starim globalnim i lokalnim problemima.

Šta o Rugofovom konceptu o vremenu lažnih vesti i “alternativnih činjenica”, izboru umetnika za centralnu izložbu i ponudi nacionalnih paviljona, uključujući i srpski, misle predstavnici stručne javnosti u Srbiji koji su prisustvovali predotvaranju i odgovorili na poziv portala SEEcult.org da podele utiske (Ješa DenegriMaja ĆirićBiljana TomićJelena VesićNikola Šuica,Vladan Jeremić,Sanja Kojić MladenovUroš ĐurićNikola Božović i Ksenija Marinković), pročitajte u nastavku. Među njima su istoričari umetnosti, kustosi i umetnici različitih generacija, zaposleni u institucijama i nezavisni, učesnici ranijih bijenala i redovni posetioci, manje ili više zadovoljni viđenim.

MAJA ĆIRIĆ

nezavisna kustoskinja, istoričarka umetnosti (komesar nastupa Srbije na Bijenalu u Veneciji 2013, kustos izložbe u Paviljonu Srbije 2007)

Ovogodišnje Rugofovo Bijenale je zabavno, na momente spektakularno i obeleženo savremenom estetikom. Odlikuje ga izvesna procesualnost, jer kustoski postupak diktira ritam i smenjivanje dinamike izložbe, ali i cikličnost – u smislu da su umetnici zastupljeni sa po dva rada.

Izbor umetnika je pod uticajem američkog umetničkog tržišta, većina radova je viđena u Njujorku tokom proteklih par godina. Povezanost sa američkim kontekstom utiče i na zastupljenost crnačkog narativa kao kreativnog nemirenja sa aktuelnim politikama. Poduhvate titana, poput Arthura JafeKorakrita ArunanondchaijaHito SteyerlLawrencea Abu HamdanaTareka Atouia, uvek je sjajno videti, jer oni ukazuju na moć umetnosti da ostvari paralaksu putem nepredvidivih spojeva koji podjednako uvažavaju čulno i saznajno. Instagramične instalacije poput sjajnih Alex da Corta i Liu Wei takođe su pod uticajem velikih svetova umetnosti, gde se isti objektivi koriste za slikanje nekretnina i umetničkih instalacija, a pod diktaturom velikog kapitala. Yu Ji, kineska umetnica koja je pre samo par godina bila na rezidenciji u Šumatovačkoj, uprkos insistiranju kolega iz Kine da u Beograd dođe afirmisani umetnik, u glavnoj je selekciji Bijenala. Prilikom beogradskog boravka, napravila je performans sa Rašom Todosijevićem u Domu omladine, a sada je opravdala moje tadašnje uverenje da je potrebno ulagati u nove umetnike u polju, a ne samo auto-kolonizovati scenu sa već ostvarenim zvezdama.

Robotska ruka, hologramske projekcije, pokretljivost medija… sve su to odlike savremenosti. Ian Cheng upotrebljava veštačku inteligenciju, Jon Rafman preispituje uticaje tehnologije na emotivni život čoveka.

Istočnu Evropu zastupaju tzv. 2 u 1 kolektiv Slavs and Tatars i Ukrajinka Zhanna Kadyrova koja u svojim instalacijama od keramičkih pločica izaziva predmetnost i tržišno vrednovanje. Slavs and Tatars, kustosi predstojećeg 33. Grafičkog bijenala u Ljubljani, bili su, između ostalog, učesnici 25. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku 2010.

Nacionalni paviljoni su ove godine nešto slabiji pod imperativom da bi morali da budu interesantni. Većina je iz umetnosti iskoračila u scenografiju i kostimografiju, što bez osnovne ideje u svojoj suštini, nije efektno. Izdvojili su se u francuskom paviljonu Laure Prouvost, opravdavši činjenicu da je lauretkinja Tarner nagrade, zatim kompleksni video radovi u paviljonu Južne Koreje, kolektivno kuriranje kolektiva Miracle Workers u finskom paviljonu… Zbog nesebičnosti je zanimljiv ukrajinski paviljon – na disku u avionu koji je nadletao Đardine za vreme otvaranja predstavljena je cela umetnička scena, a u paviljonu se kasnije taj događaj prepričavao sa različitih pozicija (nezavisna scena, Ministarstvo kulture itd.). Čile je predstavio anti-hegemoni muzej sa Galerijom portreta podređenih ili Emancipatorskom operom, na primer. Bugarska je minimalističkom, monohronom (tirkiznom) instalacijom napravila značajan iskorak od estetike koja bi se očekivala od Balkana, a Severna Makedonija svojim performativnim programom Subversion to Red, u kojem su učestvovali intelektualci Chantalle MouffeMaurizio LazzaratCharles Esche i drugi. U indijskom paviljonu nalazi se instalacija umetnika Jitisha Kallata koji na dimu projektuje Gandijevo pismo Hitleru poslato 1939. godine, nekoliko nedelja pred Drugi svetski rat sa rečima molbe da pruži otpor svođenju čovečanstva na stadijum divljaštva.

Paviljon Severne Makedonije, Nada Prlja, Red Discussion II, 2019. Javni razgovor (Charles Esche, Maurizio Lazzarato, Vlad Morariu, Chantal Mouffe, Laura Raicovich i Artan Sadiku), 6 učesnika, sto, markeri, 340x340x120 cm, dvočasovni performans. Ljubaznošću Nade Prlja, foto © Ana Lazarevska

Značajni pomaci u odnosu umetnosti i savremenosti mogli su se videti i u paralelnim događajima, poput izložbe Time, Forward! u V-A-C fondaciji, novoj platformi Ocean Space u crkvi San Lorenzo i performativnom programu Encores: Music on Recurrence, Redundancy and Surplus sa mega umetničkim zvezdama (prethodnih bijenala).

Nedvosmisleno iščitavanje predstava u srpskom paviljonu direktno ukazuje na pretencioznu falocentričnost (skulptura sa falusom) koja je, nažalost, impotentna, jer do čina simboličke reprodukcije neće doći iz sledećih razloga: prvo, od slikara nije moguće očekivati kvalitetne skulpture, a kvalitetne slike nije moguće napraviti na brzinu; drugo, kolorit i milje u koji autor neodgovorno smešta Spomen park u Kragujevcu i Kameni cvet Bogdana Bogdanovića iz Jasenovca zastupa nehuman i, u najmanju ruku, ciničan odnos prema palim žtrvama. Ti spomenici i žrtve koje oni simbolizuju predstavljeni su u paviljonu tako da deluju beznačajno i izgubljeno, dok je svetlo usmereno na ženske aktove (koji nisu gospodari svog pogleda) ili na par sitnih pasa. Bilo bi značajno da je u pitanju humoristički stav prema modernizmu koji proističe iz namere za njegovom dekonstrukcijom, ali na osnovu tekstualnog objašnjenja, takvo tumačenje precenjuje namere ovogodišnje reprezentacije. Podsetimo se da su kvalitetne slike i skulpture predstavljale Srbiju još davne 1938. godine, a da je procesualnost i savremeni, višemedijski izraz nagrađivan na Bijenalu u Veneciji već godinama unazad.

Iščitavanje izložene umetničke pozicije podseća nas da autor nije prepoznat od strane kritike ni kao britanski, ni kao srpski fenomen koji bi se, bez poltičke podrške, izborio za svoje mesto u okviru istorije umetnosti. Predstaviti umetnika koji ne pripada ni jednoj od dve stručne sredine zato deluje pretenciozno, neorganski i neukorenjeno i postavlja se pitanje sa kojom svrhom su ovaj damnatio memorie (brisanje sećanja i identiteta) odgovorni imali nameru da promovišu. Da je postojala relevantna stručna podrška Ozboltov Reload ne bi stajao na mestu nekadašnjeg Reseta Mrđana Bajića, već bi se gradio kontinuitet na osnovu razlike. Ako su i oni koji su je birali ovu izložbu opisali kao skromnu, ostaje da se pitamo na šta je potrošen udvostručen budžet?

VLADAN JEREMIĆ 

umetnik

Glavna izložba 58. Bijenala natrpana je senzacijama svakakve vrste. Očigledno je taktikom prenatrpavanja Ralf Rugof pokušao pomiriti tekuće kontradikcije između art biznis modela, tradicionalnog umetničkog gesta i fetiša tehnologije. Oslonac pomirenju daje umetničko tržište koje podupire ponuđenu celinu reprezentacije kroz usud razmenske vrednosti i uz neizostavnu mantru rasta putem kreativnosti. Na izložbi izostaje konkretno promišljanje koncepta odrasta i tome shodno umetničke prakse koje su nam danas više nego potrebne. Novi umetnički formati u obliku reality performativnosti dugog trajanja, kao onaj pokazan u paviljonu Litvanije, odskaču nasuprot šarenim tržišnim objektima i dosadnim programiranim mašinama.

Za razliku od glavne izložbe u Arsenalima i Đardinima, sa kojom se putem amplifikovanih senzacija ukida prostor za kontemplaciju, nacionalni paviljoni ipak zadržavaju staru dobru potrebu za diskurzivnošću i kontekstualizacijom. Jednosmerna diskurzivnost može izgledati kao staromodan pristup koji polaže  nadu u društveni dijalog i razumevanje umetničkog rada kroz mogućnost konverzacije. No, postavlja se pitanje da li je tako nešto moguće izvesti u vreme postumetnosti i u prostoru koji se koristi primarno za biznis i razmenu konzumnih senzacija? Neko je pomenuo da se Bijenale festivalizuje i da postaje hibridno dešavanje koje izgleda kao da su se ukrstile manifestacije poput Art Majamija i Evrovizije.

U celoj toj strci hiper-reprezentacija organizovan je događaj koji donekle dovodi u pitanje čitavu ovu gungulu. Reč je o predstavljanju ArtLeaks platforme i razgovora o novoj ArtLeaks Gazetti #5 koja ove godine afirmiše feminističke borbe u sektoru umetnosti i kulture. Urednice ovogodišnje Gazette su Jasmina Tumbas, Corina L. Apostol, Rena Raedle i Vladan Jeremić. Pored urednica, na dešavanju u Veneciji govornice su bile i autorke publikacije Danai Anagnostou, Katja Kobolt i Anna Ehrenstein. Prostor predstavljanju Gazette ponudila je istinski nezavisna organizacija S.a.L.E. Docs koja uporedo prikazuje izložbu ‘Okean ljudi’ koja se bavi negativnim učinkom turističke industrije, odnosno pogubnosti džinovskih kruzera na život u Veneciji. Motor hiper-turistifikacije ovog grada su kruzeri, Bijenale i umetnost. Ovaj model je Venecija davno izvezla i u druge bijenalizovane centre sveta. Čitamo na izložbi da je umetničko tržište odavno saučesnik u džentrifikaciji. Venecija je 1960-ih imala tri puta više stanovnika nego danas, prikazuje jedan od grafikona sa ove izložbe. Džinovski kruzeri opsedaju gradove Jadrana i preko Dubrovnika i Splita, koji istovremeno pate od efekta kruzerizacije i legija turista, stižu naposletku u Veneciju.

Zemlje nastale iz dezintegracije SFRJ imaju sedam nacionalnih paviljona, a neke je teže obići pošto nisu blizu glavnih izlagačkih postora. Većina ih je posvećena diskurzivnim oblicima produkcije u kritičkom maniru koji stoji negde između medija i savremene umetnosti. Igor Grubić u paviljonu Hrvatske uspešno, na kritički i poetski način, predstavlja višesegmentni rad koji se bavi efektima deindustrijalizacije i postindustrijskih prostora u Hrvatskoj, u zaista adekvatno odabranom prostoru za ovakvu temu. Nada Prlja u paviljonu Severne Makedonije insistira na proizvodnji diskurzivnosti putem učešća poznatih filozofkinja poput Šantal Muf na otvaranju. Tome se pridodaje metafora crvene niti koju Prlja crpi iz jugoslovenskog emancipovanog modernizma.

Izložbe perifernih i malih država se retko bave globalnim pitanjima i teže da izlože kritički odnos prema svojoj prošlosti, odnosno da ponude onu naraciju po kojoj su region ili zemlja prepoznatljivi velikim drugima. Suprotno tome, neki od učesnika, kao što je Vesko Gagović, istrajavaju u neomodernističkom pristupu, a njegovu izložbu u paviljonu Crne Gore otvorio je predsednik Milo Đukanović.

Paviljon Srbije je ove godine izveden na gotovo šeretski način, kroz anti(neo)modernistički autorski gest, sa slikama i skulptoralnim objektima koji izgledaju kao kompatibilne skice radova sa glavne izložbe u Arsenalima. Tržišna paradigma funkcioniše kao zamena teze za nezavršenu modernizaciju koju su liberali nekada nudili na ovom mestu. Namerno neskladni i poluzavršeni skulptoralni oblici pokušavaju putem lozinke art marketa da stupe nemušto u dijalog sa glavnom izložbom Bijenala.

Veći broj paviljona uključuje skupu tehnološku inovaciju i kvalitetne materijale. Poneki paviljoni ne odustaju od tradicije, kao na primer u paviljonu Kine, gde se uz korišćenje tehnologije zadržavaju elementi i narativi tradicionalne kulture. Nemački paviljon pokazuje snažnu institucionalnu kritiku i uopšte kritiku nemačke države i njenih institucija koju izvodi Nataša Sadr Hadžigijan (Natascha Sadr Haghighian). Nataša je za nastup na Bijenalu promenila svoje prezime (u Süder Happelmann) koje zvuči onako kako bi ga komično pročitale prosečne nemačke birokrate, označavajući rezistenciju nemačkih institucija u prihvatanju došljaka. Njena instalacija barata jezikom harmonične i uredne antiumetnosti, deluje metakonceptualno, pomalo patetično i autistično.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s